Nikolas Stjuart Grej ČOVEK KOJI JE PRODAVAO ČAROLIJE Bio

nikolas stjuart grej: čovek koji je prodavao čarolije bio jednom, ne tako davno, jedan čovek koji je mirno sedeo, igrajući šah sa svojim si

Nikolas Stjuart Grej: ČOVEK KOJI JE PRODAVAO ČAROLIJE
Bio jednom, ne tako davno, jedan čovek koji je mirno sedeo, igrajući
šah sa svojim sinom. Napolju je padala kiša.
— Šah — reče baron.
— Nije — reče mladić.
— Ali, jeste.
— Pa, dobro...
Igra se nastavila. Kao i kiša. Posle nekog vremena, baron promrmlja:
— Šah‐mat.
— Nije
— Kako da ne!
Njegov sin je posmatrao šahovsku tablu nekoliko trenutaka, mršteći se;
onda odmahnu svojom lepom glavom i nasmeja se. — Trebalo je da to
primetim.
— Zaista je trebalo. Ali, dete moje, ti povlačiš poteze tako
nepromišljeno. Svoje figure žrtvuješ uzalud. Uvek je najbolje
razmisliti pre nego što nešto uradiš.
Gevin je klimao glavom i ne slušajući. Pogledao je zastor od kiše na
prozorima, uzdahnuo i ponovo poslagao figure na šahovsku tablu. Tri
nemirna psa koji su ležali pored ognjišta zevnuše, protegnuše se i
ponovo spustiše glave sa potmulim treskom. Nijedan nije izašao
napolje.
— Samo kad bi kiša prestala! — uzviknu baronov sin emfatično. —
Sigurno je ni na celom svetu nema više no ovde!
— Ima je dovoljno — reče njegov otac. — Podigni svog pešaka, dete. Tu
je, baš pored tvoje noge. Ne, pored leve. Februar je dušu dao za kišu,
a na kraju krajeva, ona je dobra i za zemlju. Isuviše si nestrpljiv.
Pored vatre ti je toplo i suv si. Ima ih koji nisu te sreće.
— Dobro su došli da sa mnom podele moju udobnost — progunda Gevin. —
Šah.
— Ali kralj ti je ostao otkriven — osmehnu se baron. — Vrati potez i
ponovo razmisli.
Uto psi podigoše glave, svi u isti mah. Oči su im sevale prema
vratima. Zarežaše. Spolja se začu glas.
— Gospodine... mogu li da uđem?
— Ko si ti što moraš da tražiš dozvolu? — uzviknu Gevin pre no što je
njegov otac i mogao da progovori.
— Ja sam jedan siroti torbar — reče glas.
— Čudno da se jedan torbar sam popeo gore, a da ga niko nije najavio —
reče Gevin baronu. — Kako je došao do tvojih odaja?
— Izgleda da je bio preduzimljiv — reče njegov otac blago. — Kad je
već došao dovde, pusti ga da ude.
— Uđi, čoveče — pozva ga Gevin.
Vrata su i dalje bila zatvorena. Glas se nije čuo.
Trenutak kasnije, Gevin nestrpljivo uzviknu, zakorači i širom otvori
vrata. Torbar brzo kroči u sobu. Lako se naklonio Gevinu i rekao —
Hvala.
Mladić ustuknu i stisnu usne.
— Nisam tebi otvorio vrata — reče hladno. — Samo sam izašao da
vidim...
— Onda sam pogrešio — reče torbar. — Mislio sam da hoćete da pokažete
ljubazno gostoprimstvo, dostojno plemićkog sina.
Ponovo se naklonio, brzo se odmakao, pre nego što je Gevin mogao i
pomisliti da nešto kaže, stao je ispred stola za kojim je sedeo baron,
smeškajući se figurama.
Gevin se namršti i ode da podstakne vatru.
— Dobro nam došli, — reče baron — bez obzira na vaš nagli ulazak. Ne
bismo vas primili sa toliko... zapanjenosti, da su vas prijavili kao
što se obično čini.
— Izvinite, gospodine — nakloni se čovek — ali ja imam na prodaju
blaga koja se ne tiču nikoga sem domaćina kuće. Nisam odabrao da me
zadržavaju u kuhinji. Ja nisam običan torbar, gospodine, i moja roba
nije običan škart.
Na odblesku vatre, njegova pojava je podržavala njegove tvrdnje. Bio
je veoma visok, a kosa mu je bila boje sjajnog čelika. Teško je bilo
ispitati njegove crte, jer su prodorne mutne oči i stisnuta usta
zadržavali pažnju posmatrača. Mogao je biti postariji, mogao je biti i
star; a ipak, mogao je biti i mlad. Odeća mu je bila u dronjcima i
izbledela; na jednom ramenu je nosio kožnu torbu, na vrhu zavezanu
grimiznim remenom, koju je zgrabio pošto je završio.
— Možda bismo mogli da pogledamo vašu robu — reče baron. — I da
ocenimo koliko bi mogla biti zanimljiva za nas.
Ali Gevin se mrštio pored vatre. Psi mu se primakoše bliže i
podstaknuti ili njegovim neprijateljstvom prema strancu, ili nekim
svojim nagonom, neprestano su zurili u čoveka i prigušeno režali.
Uprkos ovoj nekako neprijatnoj atmosferi, torbar nije izgledao nimalo
zbunjen. On otpusti remen na otvoru svoje torbe, osmehnu se baronu
krajičkom svojih otvrdllh usana, i ovaj žmirnu pred iznenadnim
bljeskom sarkazma koji se ukazao.
— Nadam se da ću privući vaše interesovanje, moj gospodaru — reče
stranac suvo.
Pipao je po svojoj vreći, i munjevito izvuče iz nje nekoliko
svetlucavih predmeta koje je položio na sto, znalački izlažući na
videlo njihove atraktivnije karakteristike: nekoliko dugmeta boje
zlata, sa ugraviranim lavljim glavama, kopču, broš, srebrni češalj.
Podižući obrve, pogleda barona koji je samo gledao, odsutno
iščekujući. Potom čovek zaroni dublje u svoju robu. Na stolu se
pojaviše komad sjajne svile, grimizne i žute, mali bodež sa blistavim
kamenjem na dršci, kutija od slonovače i još nekoliko broševa. Zatim
usred svega toga položi staklenu kuglu s nečim jarko obojenim što se
micalo u njoj, pa izvadi sviralu od abonosa sa srebrnom kićankom,
vrpce za kosu i par izvezenih rukavica.
— Lepo — reče baron, — ali, znate, nije tako neobično. Takve sam
stvari viđao i ranije.
— Oče, to je đubre! — reče Gevin, koji se malo približio. — To više
priliči kuhinjama i štalama nego ovom mestu.
Prezrivo je pogledao torbara.
— Ti si se, prijatelju, ušunjao u odaje moga oca zato što želiš da ti
se više plati za te tvoje trice nego što se usuđuješ da tražiš od
slugu.
— Ja nisam odredio cene, gospodine.
Torbar uperi pogled svojih svetlucavih očiju u mladića.
— Ali to, gospodine, nije sva moja roba, mada je i ovo ovde dovoljno
dobro za plemića. Da li biste želeli da nešto kupite?
Baron se nakašlja i reče: — Kupiću sviralu, i neću se cenjkati za nju.
Izvadi nekoliko novčića iz kese; zlato je zasjalo kad ih je spustio u
čovekovu ispruženu ruku. Torbar se nakloni.
— Sa velikodušnima se zaista nikad ne prepire, moj gospodaru — reče
on.
Odloži sviralu od abonosa i dotače bodež svojim dugim prstom, upitno
gledajući u barona. Ali, sve što je dobio bilo je odmahivanje glavom i
dobroćudan osmeh.
— Ne, ne, prijatelju moj, samo svlralu. Siđite u kuhinju, koju se
pretvarate da prezirete. Zamolite ih da vas dobro nahrane. Budite na
toplom u mom zamku sve dok ne rešite da se uhvatite ukoštac sa
vremenom, ili dok toliko ne opelješite moje sluge da vas oni isteraju!
Klimanjem glave dade mu znak da se udalji, ali čudne oči torbara
prikovaše se za mladića koji je stajao pored njega, i Gevin je bio taj
kome se potom obratio.
— Zar vas ništa od ovih drangulija ne zanima? Od ove bi se svile,
gospodine, mogao sašiti lep prsnik, koji bi istakao vašu kosu boje
šafrana.
— Jadne mi svile! — reče Gevin. — Još u šivenju bi se raspala.
Pominjao si drugu robu. Bez sumnje jeftin škart kao i ovo.
— Uopšte nije — odvrati torbar — zapravo, veoma se razlikuje. I nije
jeftina. Za vas je, gospodine, isuviše skupa.
Lako se nakloni i poče da skuplja svoje stvari sa stola, nežno ih
uzimajući svojim koščatim prstima.
— Pokaži mi ostalo — reče Gevin.
Otac mu spusti ruku na mišicu, ali on ne obrati pažnju na njega, već
priđe strancu.
— Pokaži mi — ponovi.
— Mislim da bi bolje bilo da vam ne pokažem.
— Nije važno šta ti misliš. Pokaži mi ostatak tvoje robe.
Čovek okrznu barona pogledom, ali im se oči ne sretoše. Lako slegnu
ramenima i zavuče ruku u svoj pohabani prsnik. Vrlo pažljivo i
primetno nevoljno izvadi odatle drvenu kutiju. Bila je mala i ružna,
napravljena od bukovine, sa svih strana iškrabana i umrljana crnom
bojom. Torbar pažljivo dotače kutiju s jedne strane, i poklopac se
otvori.
— Pa evo, pogledajte — reče oh baronovom sinu. — Gledajte, ali ne
dirajte.
U kutiji je bio suv bukov list. Na njemu je ležao prsten. To je bio
običan metalni obruč sa crvenim kamenom bez sjaja.
— Čarolija — reče torbar. — Moćna, opasna, zabranjena.
Gevin pogleda prsten, pa čoveka. Oklevao je. Potom prkosno dotače
crveni kamen jednim prstom. Torbar zasikta. Malo odmače kutiju i učini
pokret kao da će je zatvoriti.
— Čekaj — reče Gevin. — Kakva je to čarolija u tom bezvrednom
predmetu?
On ščepa prsten iz kutije, brzo kao mačka, i natače ga na mali prst
desne ruke. Onda se namršti, okrete ga i povuče.
— Čini se da se ne može lako skinuti — reče uzbuđeno.
— Gospodine, morate ga silom skinuti — reče mu torbar oštro. — Ako
treba, presecite ga. Cena mu je isuviše visoka.
Gevin prestade sa pokušajima da silom skine prsten.
— Možda bih ja hteo da ga kupim, čoveče — reče oholo. — Reci mi kakva
moć leži u njemu i koja mu je cena.
Ovaj drugi se ispravi; činilo se da postaje sve viši, tako da se
njegova suvonjava glava podigla kao da preti baronovom sinu. Govorio
je prigušeno, dajući rečima prizvuk upozorenja.
— Ovaj prsten svom vlasniku ispunjava bilo koju želju. Samo jednu
želju, i prsten će zauvek nestati.
Mladić je zurio u ružni prsten.
— Je li to moguće? — izusti.
— Svakako.
— Koliko staje?
— Mnogo. Premnogo. Vratite ga, gospodine. Suludo je nositi ga, makar i
za trenutak.
Gevin ga je Ijutito posmatrao.
— Zadržaću ga — reče. — Platiću ti koliko god hoćeš.
— Ne, ne! Vrati mu ga, sine — reče baron.
— Hoću da ga zadržim.
— Samo trenutak — reče torbar. — Brzopleti ste, gospodine. Niste sebi
dali vremena da razmislite.
— Ali...
— Dozvolite — Velika, koščata ruka se diže da ućutka baronovog sina;
torbarev glas bio je sve dublji dok nije odjeknuo kroz sobu kao zvono.
— Pored cene, postoji i uslov koji morate ispuniti. Možete izgovarati
svoju želju dok ne promuknete, ali vam se neće ispuniti ako ste u
proteklih godinu dana samo jedanput slagali. Prsten neće iščeznuti.
Ostaće na vašoj ruci, bezvredan kolut od običnog metala s parčetom
stakla. A što ste platili, neće vam se vratiti. Vratite mi prsten,
mladi gospodine, i budite srećni što ste ga se otarasili.
Gevin obrnu prsten na ruci.
— Nikad nisam slagao — reče. — Platiću koliko god zatražiš.
Čovek je zurio u njega, a mutne oči su mu bile sjajnije no ikad.
Krajičak velikih ispucalih usana razvuče se u osmeh. Čovek se duboko
pokloni. Reče: — Cena je, gospodine, prsten sa vaše druge ruke, i boja
vaše kose.
Baron ustade i lupi pesnicom o sto.
— Gevine, vrati mu prsten!
— Neću — odgovori mladić.
Duboko uzdahnu i odlučno pogleda torbara.
— Platiću vam — reče.
— O, Gevine! — progunđa baron. — Kad ćeš već jednom naučiti da misliš?
Torbar uzdahnu, raširivši ruke kao da se pravda za ono što nije mogao
da spreči. Potom podiže Gevinovu levu ruku i skide s nje veliki prsten
sa sjajnim smaragdom. Naoko ravnodušno strpa ga u džep svoje tunike.
Mračno pogleda mladića.
— Sagnite glavu — reče.
Ispruži prst i dotače sjajnu plavu kosu.
— Plaćeno — reče.
Potom poče da pretura po pohabanom novčaniku koji mu je stajao za
pojasom i izvuče odande jedno neobično ogledalce, načinjeno od čelika
i stakla i uokvireno izrezbarenim zmijama.
— Pogledajte, gospodine. Plaćeno je. Pošto to učinite, nikad se više
nemojte ogledati ni u kom drugom ogledalu. Ako to učinite, umrećete.
— Gevine... — reče baron očajničkim glasom i zaćuta.
Njegov sin je zurio u ogledalo koje je čovek držao ispred njega.
Nastupila je duga tišina. Gevin podiže ruku na kojoj je stajao metalni
prsten, i dotače beživotnu kosu boje blata koja je u žalosnim
pramenovima padala na njegovo lice.
— Pa, bar imam prsten — reče.
Prišao je vatri i praznog pogleda se zagleda u šaputavi plamen. Čuo je
svog oca kako govori. Čuo je pse kako reže.
Kad se obazreo oko sebe, torbar je već bio iščezao.
Baron protrlja bradu, zamišljeno posmatrajući svog sina.
— Krećeš linijom većeg otpora — reče — ali, dragi Gevine, pokušaj sad
malo da razmisliš.
Njegov sin je razmišljao. Posle minut‐dva, reče: — Mogao bih da
poželim da povratim boju svojoj kosi, ali to bi bila propuštena
prilika. Navići ću se na nju ovakva kakva je sad. Mogu dobiti sve
drugo, samo treba da poželim.
Nasmeja se. Obrtao je prsten na ruci. Ali baron se mrštio, kuckajući
prstima po stolu i odmahujući glavom.
— Možda ćeš ipak naučiti da budeš razborit — reče bez mnogo nade.
Pozva slugu i posla ga da vidi šta radi torbar.
— Na njega treba motriti — reče baron.
Ali, čovek je otišao napolje, u beskrajnu kišu, onako tiho i
neprimetno kako je i došao.
Gevin je ostatak dana proveo sam, tiho se šetkajući sve dok predveče
kiša nije oslabila, pa prestala. Dograbio je kabanicu, dotrčao do
štale i naredio da mu osedlaju konja.
Jahao je ispod drveća sa kog je kapala voda, halapljivo udišući vlažan
vazduh, sa čarobnim prstenom na ruci. Jahao je ka zapadu, prema suncu
koje je neprimetno tonulo i dospeo je u šumu, na puteljak prekriven
izgaženom mahovinom. Istog časa se zaustavi. Sedeo je slušajući kako
voda kaplje sa natopljenog drveća i kako grgolje bezbrojni nabujali
potočići pod njihovim korenjem. Kosa mu se lepila za teme, i on
najednom zadrhta.
— Mrzim kišu! — povika. — Želim da zasija sunce!
Vratio se nazad, jašući šumskim puteljkom. Sa prvim sumrakom ušao je u
selo i shvatio šta se desilo.
Njegov konj se prope kad je povukao uzde i okrenuo ga u smeru odakle
su došli.
— Sunce je zašlo i još uvek pada kiša — prošaputa Gevin. — Prsten na
mojoj ruci je bezvredan komad metala. Platio sam ga. Pa opet — kad sam
ja to slagao?
Tiho uđe u svoju sobu u zamku i baci se na krevet, naslonivši glavu na
ruke. Došao je sluga da mu skine blatnjave čizme; on se pridiže i
pogleda dečaka svojim zbunjenim zelenim očima.
— Da li znaš, jesam li ja ikad slagao? — upita ga. — Pokušavao sam da
se setim, ali ne mogu.
— Koliko ja znam, niste — reče sluga zbunjeno.
Dao je svom gospodaru par cipela, izašao i ispričao događaj jednom
baronovom pažu. Kasnije je ovaj to preneo baronu, i on je otišao svome
sinu.
— Kad sam slagao? — upita Gevin.
Baron se nasmeši. — To je tako neznatna stvar da bi se nje jedva
setio. Umorio si se od svojih šahovskih poraza i sinoć smo prekinuli
partiju zbog tvoje glavobolje. Da li te je bolela glava?
Njegov sin je bio nem.
— Uopšte ti to ne zameram. — reče baron dodirnuvši mu rame. — Nije
učinjeno nikakvo zlo, i nema razloga za plakanje.
Sledećeg jutra kiša je padala jako kao nikad dotad, ali baron se
umotao u krzneni ogrtač i otišao u selo da sa svojim ljudima
porazgovara o krovovima.
Gevin je bio sam u predvorju zamka sa svojim psima. Ležao je pored
ognjišta, glave zaronjene u njihovu divnu dlaku, kad je došao torbar.
— Vama na usluzi, gospodine — reče čovek.
Gevin se trže, podiže glavu i ugleda mutne oči prikovane za njegovu
desnu ruku na kojoj nije bilo prstena. On sakri ruku iza leda.
— Prsten je nestao — reče torbar nekako uplašeno. — To znači da vam se
želja ispunila.
On se nakloni. Međutim, Gevin pocrvene i okrete glavu.
— Skinuo sam ga — reče. — Odlazi. Niko ti nije dozvolio da ovamo
dolaziš.
Torbar se nasmeja, posmatrajući ga zagonetno. Kad je progovorio, glas
mu je odavao zadovoljstvo, bio je mek, a i nekako zlokoban.
— Eto. Ja sam vas upozorio gospodine. Opasno je uplitati se u magiju.
Kakva sreća što niste videli... neka druga blaga koja imam.
Okrete se na peti i pođe ka vratima. Ipak je preko ramena opazio da se
lepa glava medu nemirnim psima sa zanimanjem pokrenula. Gevin se
pridiže.
— Vraćaj se ovamo — reče oštro.
Kako se čovek okrenuo prema njemu oklevajući, potom mu reče: — Pokaži
mi... ta tvoja blaga.
— Ali, pazite, gospodine.
— Zahtevam da to učiniš.
Čovek uzdahnu. Prekorno zavrte svojom suvonjavom glavom.
— Vaš plemeniti otac ne bi to dozvolio — reče. — Ali ako vi to
zahtevate, kako mogu da se usprotivim?
Zavuče svoju prljavu ruku u prsnik i izvuče odatle tamnu drvenu
kuglicu.
— Sad pazite, gospodine — reče on. — Ako ste se već jednom odlučili da
se suočite s magijom, pretpostavljam da ćete se usuditi i drugi put, i
možda nadoknaditi ono što ste izgubili.
— Šta je to? — upita Gevin.
Torbar mu se približi i saže se da mu pokaže kako odvrće kuglu; ona je
sad ležala u njegovim rukama prepolovljena. Gevin pogleda u njegovo
oronulo lice sa zapo‐vedničkim izrazom, pa onda u sadržaj kuglice.
U svakoj polulopti ležao je suvi hrastov list, a na svakom listu
nalazila se po jedna metalna minđuša sa kristalnim kamenčićem.
— Ne nosim takav nakit — reče Gevin — niti mi se dopada.
— Čarobni predmeti su retko kad lepi — odvrati čovek ljubazno. — A vi
imate probušene uši, pošto je to moderno u plemićkim krugovima.
— To jeste, ja...
Svaka minduša — reče torbar — ispunjava po jednu želju. Sa pravom na
dve želje, gospodine, možete vratiti sjaj svojoj kosi i još poželeti
što vam god padne na pamet.
Gevin odgurnu nemirne pse i uze dve polovine drvene kuglice. Bile su
grubo obrađene i prljave; malo je ustuknuo, ali je ipak upitao; — Koja
im je cena?
— Prsten na vašoj levoj ruci i boja vaših očiju.
Gevin ostade bez daha. — Uzmite ih — procedi.
Torbar molećivo podiže ruku. Usne mu se izviše u žalostan osmeh;
bljesak u njegovim očima mogao je biti pobedonosan, mogao je
predstavljati osmeh, ili oboje. — Polako, gospodine. Postoji jedan
uslov.
— Koji?
— Ako ste u proteklih pet godina nešto ukrali, želje vam se neće
ispuniti; Mlnđuše će biti samo loše obrađeno parče metala sa
komadićima stakla, a vi ćete ih ipak platiti.
— Pristajem — reče Gevin.
Brzo skoči na noge.
— Čoveče — reče glasom otvrdlim od prkosa. — Platiću ti i odlazi. Što
god da sam, nisam lopov.
Torbar se nakloni. Uze Gevina za levu ruku i skide s nje prsten sa
sjajnim safirom. Sakrio ga je prilično nehajno u džep na prsima svoje
tunike, a potom je nekoliko trenutaka mirno stajao, posmatrajući
baronovog sina. Ispruži svoju koščatu ruku, i, dok se moglo izbrojati
do pet, pokri Gevinove oči, a one se na taj dodir sklopiše. Onda se
izmače i nakloni se.
— Plaćeno — reče on.
Gevin ga ni ne pogleda. Seo je na stolicu pored ognjišta, s rukama u
krilu, u kojima je nehajno držao polovine drvene kuglice.
— Gospodine — morate se oglednuti i osvedočiti se da ste platili.
Gevin podiže glavu i ugleda metalno ogledalo koje je čovek držao
ispred njega. Vide metalne zmije koje su se vijugale na njegovom rubu.
Ugleda svoju tamnu kosu koja mu je padala na lice, uokvirujući oči bez
sjaja.
Okrete se. I nikad nije čuo torbara kako odlazi, mada su se psi
ukočili, nakostrešili i zarežali.
Ipak imam ovaj čarobni nakit — reče baronov sin.
Malo je došao sebi od tereta koji mu je čudnovato pao na dušu. Ustao
je, i setivši se da ne sme više da se ogleda u ogledalu, pozvao je
slugu.
Minđuše su bile neugodne za nošenje. Bile su suviše lagane i greble su
mu kožu. Gevinov sluga nije ni pokušao da sakrije svoje neodobravanje,
i kad je otpušten, otišao je, otvoreno se podsmevajući novom neukusnom
hiru svog gospodara.
Ali, Gevin nije primećlvao ni neugodnosti ni prezir. Razmišljao je.
— Biću veoma obazriv — mislio je. — Smisliću svoje dve želje ovde i
sada, tako da se ne uhvatim u zamku nekih nepredviđenih zahteva.
Seo je i podbočio se.
— Mogu podneti moju kosu ovakvu kakva je — premišljao je on. — Ali,
oči mi se ne dopadaju. Ovako mutne, mora da će uvek biti žalosne.
Dakle, povratiću ono što sam platio. A druga želja?
Razmišljao je o tome neko vreme. Studena kiša je besno tukla o
prozore, i to ga konačno prenu iz dubokog razmišljanja. Baci pogled po
sobi i zadrhta. Duboko uzdahnu.
— Želim... imam dve želje — reče glasno. — Da moje oči ponovo budu
iste boje kao pre, i da kiša zauvek prestane da pada.
— Dragi moj dečače — reče njegov otac sa vrata — kakva sreća što nisi
čarobnjak.
Zaćuta, iznenađen. Njegov sin jurnu ka prozoru, silom ga otvori i
zagleda se u kišu koja je lila u potocima i sa prozorske daske
zapljusnula njegovo lice.
— Šta ti je, dečače? Šta se desilo?
— Jesam li ja ikad nešto ukrao?
— Ah...
Nastupila je kratka pauza. Baron ga zamišljeno pogleda, primetivši
bezvredne minduše i zbunjen izraz lica, i onda sporo reče: — To je u
pitanju, zar ne? Pa, nikad te nisam grdio, sine, ali proletos si
otkinuo prvu belu ružu sa grma koji je tvoja mati zasadila. Ružu koju
sam ja uvek iščekivao i negovao. Znam da nisi zeleo da me pokradeš,
ali učinio si to iz puke nepromišljenosti. A sad moraš da mi objasniš
šta si radio, i šta je taj čovek učinio. Siguran sam da nije učinjeno
nikakvo zlo i da nema razloga za plakanje.
Nešto kasnije, iste večeri, pošto je njegov sin otišao na počinak,
baron je pozvao poverljivog slugu i dao mu detaljna uputstva. Onda je
dugo sedeo pored vatre sam, a izraz lica mu je bio ozbiljan i strog. A
ipak je u njegovim očima neki odbljesak bezbrižnosti.
— Ako se taj nazovi‐torbar usudi da se vrati — reče odjednom — imače
posla sa mnom.
Ali, torbar se nije vratio u zamak.
Iskoračio je iz šume sledeće noći, kad je izašao mesec, i poklonio se
baronovom sinu kad je projahao.
Gevin je bio mokar i bilo mu je hladno u kabanici koja se cedila, a sa
njegove nepokrivene kose na ramena mu je kapala voda. Njegov konj se
bojažljivo odmače od torbara, kao da je osetio da je jahač ustuknuo.
— Ali, gospodine, pa vi ne nosite minđuše! Je li vašim željama
udovoljeno?
Gevin mamuznu konja, ali čovek iskorači, zgrabi uzde svojom vlažnom
rukom i smiri životinju.
— Čekajte! — reče on. — Kakav povod sam vam dao da me se plašite?
— Da se plašim tebe?
Baronov sin zabaci glavu i Ijutito se zagleda u njega. Čovek ga je
razdoznalo posmatrao.
— Kako sam glup — naravno da me se ne plašite. Dakle, ispričaćete mi
šta se zbilo s vašim željama, zar ne?
Gevin ga je gledao bez reči. Neko vreme se ni čovek nije micao. Potom
torbar uzdahnu, a usta mu se raširiše.
— Ah, pa dobro. Pogrešio sam što sam vam pokazao svoju vredniju robu.
Bolje bi bilo da ste kupili neku od onih lepih stvarčica koje ste
nazvali đubretom. Opraštam se od vas. Nameravao sam da vam još nešto
pokažem, ali neću. Već ste dovoljno izgubili, a u svom porazu pokazali
ste neke slabosti, da ih tako nazovemo, pred onima koji znaju za
granice magije.
Ova tvrdnja razdraži Gevina.
— Te greške su bile nepažnja, nepromišljenost, ništa više!
Čovek se nakloni.
— Svakako — reče on zadovoljno. — Meni je jako drago što znam da niste
ni lopov ni lažov.
Gevin zabi pete konju u bokove, ali čovekova ruka je još uvek bila na
uzdama. Bez ikakvog vidljivog napora, smirio je životinju. Baronov sin
skoči postrance u sedlu i drškom svog biča udari po suvonjavim i
prljavim prstima.
Konj se prope i skoči na usku stazu, a torbar se nasmeja Gevinu; zubi
su sijali na njegovom prljavom i ispijenom licu.
— Hrabro! — reče. — Ovo je bilo tako hrabro, gospodine, da ću vam
pokazati svoje poslednje blago. Svojom velikom hrabrošću mogli biste
povratiti sve ono, što ste izgubili, pa i više. Pogledajte, gospodine.
On zavuče ruku u svoju tuniku i iz nekog skrivenog džepa na prsima
izvadi mali, grubo obrađen valjak od borovine. Držao ga je pažljivo,
kao da je neki skupocen predmet.
— Šta je to? — nadmeno upita baronov sin, i protiv svoje volje. — Šta
je unutra?
— Žao mi je, ali moraću da vas zamolim da sjašete. Ovo je isuviše
krhko da biste njime baratali na konju.
Gevin pogleda mokro drveće oko sebe, potopljenu stazu, sjajnu mesečlnu
i skliznu iz sedla. Torbar savi uzde oko svog zglavka i pruži mu
drveni valjak.
Nije bilo prijatno dotaći ga. Bio je malo plesniv i mirisao je na
trulež i na vlagu. Torbar se osmehnu prepredeno. Reče: — Najsigurnije
je, gospodine, sakriti vrednost ovakvih stvari njihovim spoljnim
izgledom. Pametan čovek uvek sačeka da vidi šta je unutra.
Potom ispruži ruku i podiže polukružni poklopac valjka, tako se
ukazala šupljina puna suvih borovih iglica sa nečim sjajnim od metala
među njima. Za trenutak, nijedan se nije ni pomakao. Onda Gevin
zaustavi dah i izvadi iz valjka ogrlicu od pljosnatih, tankih i grubo
obrađenih kolutova boje olova, a u svakom od njih stajao je po jedan
smeđi kamen nalik šljunku. To je bio jeftin, neukusan i ružan predmet.
— Ko nosi ovo — reče torbar neobičnim glasom — oslobađa se svih čini
koje su bačene na njegovo telo ili dušu, i može poželeti što god mu
padne na pamet.
Gevin je zurio u ogrlicu i bila mu je odvratna. Neki unutrašnji glas
mu je govorio da je brzo vrati na mesto i da više nema nikakve veze s
njom. On bi je zaista i vratio, jer ga je čovekov brižan glas gonio da
to učini.
— ... nemojte je ni u rukama držati predugo, gospodine. Dajte mi je.
Vidim vašu odvratnost, vaš strah od tako moćne vradžbine. I imate
pravo što se plašite. Njena cena je ogromna, i za vas je previsoka.
Vratite mi je, gospodine, i idite svojim putem. Nikad me više nećete
videti. Odlazim iz vaše zemlje. Poneću ovu čarobnu stvar sa sobom i
neću rizikovati da vas ostavim siromašnijeg nego što ste, gospodine.
Na Gevinovom ispruženom dlanu ležala je ogrlica, bez sjaja, zla i ruka
mu zadrhta.
— Koji se uslov traži? — upita.
— Da nikad niste prouzrokovali smrt nekog ljudskog bića.
Tišina.
— A cena?
Ponovo — tišina. Ogrlica je ležala laka, hladna i bezvredna na
mladićevom dlanu i on pomisli da neko drevno zlo struji iz nje.
— Da je vaš otac ovde, gospodine, predložio bi vam da načas razmislite
— reče torbar veoma nežno.
Izraz njegovih mutnih očiju za trenutak pokoleba Gevina; potom reče; —
Platiću ti koliko god zatražiš. Reci — koliko?
Čovek mu se nakloni.
— Prsten sa vaše leve ruke — reče — i lepota vašeg lica.
Gevin zatrepta. Onda klimnu glavom.
Konj zatrese grivu divljim, nemirnim pokretom i sva orma zazvecka.
Torbar uze ogrlicu iz Gevinove ruke i istovremeno mu skide prsten na
kome je blistao veliki dijamant. Spusti prsten u džep na prsima i
natače ogrlicu preko mokre glave baronovog sina. Zatim ispruži jedan
koščati prst i njime prede preko Gevinovog lica u jednom mahu, od
obrva do brade i nazad. Osmehnu se svojim iskrivljenim, gorkim
osmehom.
— Plaćeno — reče.
Izvadi metalno ogledalo iz svog novčanika.
Gevin ispusti valjak od borovine na zemlju i stisnu ruke.
— Sve te čini će nestati — reče — jer zasigurno znam da nikad nikog
nisam ubio.
Stisnu zube i pogleda se u ogledalu. Video je ogledalo i sklupčane
zmije; video je tamnu, mokru kosu, tužne i mutne oči i unakaženo lice.
Okrete se. Reče tihim, drhtavim glasom; — Ništa ne razumem.
— Plaćeno je — reče torbar. — Sada je gotovo.
Prestao je da se smeška, i sad je pogledao konja, čije su uzde još
uvek bile namotane oko njegove ruke, i ponovo okrenu svoje zlobno lice
baronovom sinu.
— Hteo sam da uzmem konja — reče. — Ali predomislio sam se, samo
jednom. Odjašite u svoj lepi zamak, i, gospodine, slušajte svog dobrog
oca. Mene više nećete videti.
On okrete konja i pomože Gevinu da uzjaše, jer je mladić izgledao
zbunjen i utučen. Stavi mu uzde u ruke, izmače se i pokloni se.
Odmicao se sve dalje i dalje, u tminu vlažne šume. Čvršće je omotao
svoju iscepanu tuniku oko vrata. Za trenutak je izgledao kao običan
stari prosjak koji luta cestama. Onda se ispravi do svoje visine;
mutne oči zasijaše na večno mladom licu i ništa na njemu više nije
bilo obično.
— Gospodine — reče — gotovo da mi je žao, gospodine.
Baron podiže pogled sa table, gde je proučavao neki šahovski problem.
— Ušao si veoma tiho, sine.
— Oče, koga sam ja ubio?
Baron dvaput zausti da progovori, sa dugom stankom između ta dva
pokušaja.
— Sine... — reče. I onda: — Kada si se ti rodio, ja sam izgubio svoju
ženu.
— Nikad nisam na to ni pomislio.
— Nisam te krivio za to, dečače.
Gevin polako prođe kroz sobu do mesta gde je staro ogledalo visilo u
senci tapiserija na zidu. Stao je ispred njega pognute glave.
— Ne smem da pogledam u ogledalo — reče Gevin — jer ću istog trenutka
umreti.
Baron zausti da nešto kaže, ali stade i ćutke posmatraše svoga sina.
— Čini mi se — reče Gevin polako — da iza svega ovoga što je rečeno i
učinjeno ima nešto što nisam shvatio. Možda ću ovde naći odgovor.
Podiže glavu i pogleda svoj odraz.